Page 63 - EPS ENERGIJA 50_avgust 2019

Basic HTML Version

ЕПС ЕНЕРГИЈА
//
август
2019.
|
63
Решавање питања из домена права и
економије представљало је тешкоћу и
за њега. Станојевић је имао двоструки
задатак – да објашњава Леку поједине
техничке детаље и да води рачуна да
општина и грађани не буду оштећени.
Марко Леко је имао примедбе
на више од једне трећине чланова.
Захваљујући објашњењима Ђорђа
Станојевића, неке од ових примедби
су биле брзо разјашњене и одбачене.
Понекад су оне утицале на одборнике,
па су се и поједини чланови уговора
мењали и преправљали. Коначан текст
уговора са 74 члана израдио је Ђорђе
Станојевић.
У уговору је дат и ценовник: за
приватно осветљење плаћале су се
четири паре за сијалицу од 10 свећа,
шест пара за сијалицу од 16 свећа и
60 пара за пламену лампу од 1.000
свећа. Мерна јединица је била хектоват.
Потрошачи ће, поред овога, плаћати и
годишњу кирију за
електрометре, односно струјомере.
Утрошена електрична енергија плаћа
се у месечним отплатама, и то на крају
сваког месеца. Ако се дуг не плати ни
после 30 дана откад је рачун поднесен,
потрошач добија опомену три дана
пред искључење. Цена електричне
енергије за сваку другу употребу осим
осветљења утврђивала се посебним
ценовником. Концесија се издаје на 41
годину, са право откупа после 16 или
32 године.
Стара општинска централа је
престала са радом 14. маја 1933.
године, после пуних 40 година рада.
О Периклесу Цикосу нема много
података. Познато је да је већ 1893.
године пренео концесију на Српско-
француско друштво за осветљење и
железницу. О раду централе, докле
год је била у рукама странаца (до
1919. године), нема података. Поред
осветљења, друштво је добило
концесију и на изградњу трамваја,
односно „варошке железнице“, коју је
прву и изградило и пустило у рад 1892.
године. Трамвај је прве две године
био на коњску вучу, а 1894. уведена
је и електрична вуча на најдужој,
топчидерској прузи.
У време када је Никола Тесла
први и једини пут био у Београду,
1892. године, централа је била у
изградњи. Забележено је да је Тесла
тада рекао да једносмерна струја даје
„најпримитивније и најгоре електрично
светло“. Знао је то и Ђорђе Станојевић.
Једино чиме је могао да се бори против
мишљења да је високи напон опасан
било је увођење ставки о наизменичној
струји у сваки правни документ који
се односио на београдску централу.
Први наредни Станојевићев пројекат,
изградња хидроцентрале „Под градом“
у Ужицу 1900. године, био је базиран
на употреби Теслиних полифазних
струја.
С. Рославцев
сазива конференцију на којој Ђорђе
Станојевић држи предавање о
електричној светлости и износи све
предности тог осветљења над гасним.
Поред одборника, предавањима
присуствују и заинтересовани грађани.
На почетку свог излагања,
Станојевић каже: „Пред нама стоје
две врсте вештачког осветљења:
гасно и електрично. Прво је много
старије, познатије па и примамљивије;
друго се појавило тек пре врло
кратког времена, доста је ретко у
већем размеру употребљено, па зато
и непознато.“ Управо та непозната
својства електричне енергије доносила
су Станојевићу тешкоће касније, када
је увођење електричног осветљења
требало правно утемељити.
Победа електрике
Марко Леко се није слагао са
Станојевићем и говорио је о „несносној
ћуди“ електричног осветљења, о
томе да још није довољно сазрело
за практичну примену и да је скупо.
Формирана је комисија за осветљење
града и у њој су се нашли и Станојевић
и Леко. Крајем децембра 1890. године,
комисија доноси одлуку да се за
Београд усвоји искључиво електрично
осветљење, а Марко Леко даје своје
одвојено мишљење да се с тим
извештајем не слаже.
Ипак, јануара 1891. године општина
расписује међународни конкурс за
електрично осветљење Београда.
У 16 чланова овог документа дати
су основни захтеви који су касније у
уговору и детаљно разрађени.
Иако члан одбора за осветљење
Београда, Леко није долазио на
седнице још од априла 1891. године.
Ипак, достављен му је текст уговора
који треба да се закључи између
општине и Цикоса. Леко се 22. јула
писмом обраћа одбору општине, и
то више, како каже, као грађанин,
него као одборник. Изненадивши се
„смелошћу којом се један за општину
тако штетан уговор доноси“, Марко
Леко шаље примедбе на уговор.
На седници од 24. јула 1891. године,
одборници претресају сваки члан
уговора понаособ, а нарочито оне
на које је и Леко имао примедбе. И
следећа седница, од 28. јула, протиче
у таквом раду. Те две седнице, од 24.
и 28. јула 1891. године, биле су веома
важне, јер се на њима расправљало
о сваком члану уговора. Овакав
уговор био је један потпуно нови
документ и за одборнике, али и за
Ђорђа Станојевића. Наиме, где год је
било говора о техничким питањима
изградње и рада централе, Станојевић
је веома лако могао да процени
ситуацију и донесе праву одлуку.
Лоше
снабдевање
једносмерном
струјом
Александар Спасојевић
каже да се проблем
квалитетног снабдевања
Београда електричном
енергијом појавио одмах
по пуштању централе у
рад. Периферни делови
мреже нису добијали
довољан напон и сијалице
су у тим деловима града
давале слабу, трепераву
светлост. Уграђени
генератори сукцесивно
су замењивани
генераторима за
наизменичну струју, али
је проблем снадевања
електричном енергијом и
даље постојао.
Уговор о изградњи прве јавне централе у Србији
Таблица паљења и гашења сијалица