Page 62 - EPS ENERGIJA 63_oktobar 2020

Basic HTML Version

62
|
ЕПС ЕНЕРГИЈА
//
октобар
2020.
Г
одине 1884. београдска
oпштина основала је комисију
за проучавање „извесних
оштинских установа у страним
земљама“. Пред младу београдску
општину, тек ослобођену турске
власти, нашли су се велики комунални
проблеми: изградања улица, водовода,
канализације, пристаништа, увођење
саобраћаја, јавног осветљења... Било
је потребно да се направи отклон
од вишевековног и свеприсутног
оријенталног наслеђа и искорачи ка
европском западу, који је био далеко
испред. Године 1891. комисија је
расписала међународни тендер за
давање концесије над осветљењем
и увођењем варошке железнице,
односно трамваја.
Као најбоља, прихваћена је понуда
Периклеса Цикоса из Милана, коме је,
поред права на увођење електричног
јавног осветљења, дато и право на
изградњу трамваја са коњском и
механичком вучом као што су пара,
ваздушни притисак или електрицитет,
дугачка 21 километар.
Београдски трамвај
Први београдски трамвај пуштен је
у саобраћај 14. октобра 1892. године
и возио је трасом од Калемегдана
до Славије, односно од кафане„Три
сељака“ до „Српске круне“. Линија
је понела број 1, имала је један
вагон у који је могао да стане мали
број Београђана, а вукла су га два
коња. Историчари кажу да је Београд
међу првим градовима на свету увео
трамваје. До 1892, „коњски трамвај“
имали су само Њујорк, Париз, Лондон
и Берлин.
У новембру 1938. часопис
„Време“ објавио је репортажу о
првом београдском возачу трамваја
са коњском запрегом Васи Томићу,
званом Госпоја.
– Ако хоћеш у трамвај, имаш да
машеш руком још издалека или да
станеш испред коња, да их зауставиш,
па онда можеш да уђеш. Додуше,
могао си лепо и да ускачеш – причао
је Госпоја. – Возио сам ја од Славије до
Калемегдана за 20 минута, исто као и
сад, па можда и за који коњски нокат
брже! А коњи су били штајерци, треба
ту повући 50 путника, па можда и више
– причао је стари кочијаш.
Сећао се Томић и бакшиша који
је добијао, а у то време, с краја 19. и
почетком 20. века, вожња трамвајем
била је донекле и део статуса.
– Што су људи некад били
галантни! – сећао се Госпоја своје
младости. −Трамвај, некад, мој прико,
то ти је као сад позориште или
концерт. Кад неко обуче ново одело
и хоће да се покаже пред светом, а
он где ће, него у трамвај! Не уђе он
зато што жури, него да се покаже
пред бољим светом, да га загледају
− писало је „Време“. Кочијаш који
управља трамвајем на свака два сата
добијао би два одморна коња, који би
наставили посао претходника.
Трамвајски точкови клопарали
су београдским улицама и наредне,
1893. године, када је прорадила
електрична централа на Дорћолу. Тада
су „ударене“ шине за још две линије
коњског трамваја: од електричне
централе до„Жагубице“, односно
Вуковог споменика, и од Теразија
до Новог гробља кроз Фишеклијску
улицу, данашњи Булевар краља
Александра. Београд је 1892. имао око
60.000 становника, а према доступним
подацима, те године је сваки грађанин
ушао просечно 41 пут у трамвај.
Годину дана после увођења
електричног осветљења у јавне сврхе,
1894, уведена је електрична вуча на
трамвајској линији ка Топчидеру. До
краја 1905. године све линије биле
су електрифициране. Забележено
је да је 1906. године у сабраћају
било 16 двоосовинских двомоторних
трамвајских кола са моторима од 35 и
45 КС. Постојала су два типа: центром
града ишао је Теразијски трамвај,
са удобним испуњеним седиштима
и наслоном обложеним плетеном
морском трском, а Топчидерски је
имао дрвене клупе. Стари трамваји
које су вукли коњи користили су се као
приколице електричним трамвајима,
а у летњем периоду постојала су и
отворена кола. Као ратна репарација,
Београђане је 1923. године превозило
тридесетак модерних „Сименсових“
трамваја и исто толико приколица,
као и 10 трамваја произвођача АЕГ.
Пет година касније стигло је још 40
трамваја.
Године 1932. Београд је већ имао
13 трамвајских линија са укупно 65,5
километара трамвајских пруга. Један
француски новинар писао је тада да
београдски трамваји нису ништа гори
од париских.
Долазак на престо
На дан проглашења Краљевине
Србије, 22. фебруара 1882. у
Саборној цркви у Београду, краљ
Милан Обреновић појавио се заједно
са својим тринаестогодишњим
сином Александром у свечаној војној
униформи. Краљ је прогласио да
се повлачи са трона и да га уступа
свом сину. Опхрван многим државним
бригама, разводом брака и тешком
борбом са политичким странкама,
краљ Милан абдицирао је у 35.
години. До Александровог пунолетства
државом ће да управља Намесништво,
кога су сачињавали историчар и
политичар Јован Ристић и генерали
Историја, археологија, енергетика
Под једном
фирмом
Централом и
електричним трамвајима
од 1910. управља
београдска општина, која
оснива предузеће
„Друштво за трамвај и
осветљење“. Све до 1945.
електродистрибуција и
саобраћај били су једно
предузеће, а називи су се
мењали: „Управа трамваја
и осветљења“, „Државни
трамвај и осветљење“,
„Београдско електрично
и саобраћајно предузеће“.
Немирне деведесете
Последњедведеценије
19. векаобележенесу
великимпривредними
културнимнапретком
уземљи, алии
нестабилномситуацијом
насрпскомкраљевском
двору
Александар Обреновић
историја
Преузето са сајта: www.wikipedia.org